Душан Ковачевић: Сабирни центар
ЛИЧНОСТИ У КУЋИ:
Милош Станковић
Михајло Павловић, професор у пензији.
Весна Кљајић Ристовић
Тетка Ангелина
Владимир Грбић
Иван Павловић, син професора Михајла. Одувек био породични проблем. Такав и остао.
Сузана Вуковић
Лепосава-Лепа Пекарка, прва комшиница. Жена покојног Марка пекара.
Срђан Секулић
Симеун Савски, берберин. Брат покојног Стевана Савског Кесера.
Сања Моравчић
Јелена Катић-Поповић, лекарка, енергична и савесна жена.
Ненад J. Поповић
Петар, бивши учитељ. Напустио просветитељско звање и прешао у слободне археологе.
Кристина Јаковљевић
Певачица Илије Рајковића.
Емир Буњаку
Младожења
Душан Гладић
Музичар
Учествује оркестар Дунавски бисери, Апатин
ЛИЧНОСТИ У САБИРНОМ ЦЕНТРУ:
Александра Белошевић
Покојна Милица Павловић, жена професора Михајла. Умрла у најлепшим годинама. Таква и остала.
Милош Мацура
Покојни Стеван Савски Кесер, бивши ратник, човек чврсте граде и чврсте мисли. Отац покојног Јанка Савског, који је за живота чинио све оно што Стеван није волео.
Милан Вејновић
Покојни Јанко Савски, век провео за кафанским столом. Два пута напуштао кафану да види какво је време и трећи пут кад је умро. Виспрена дангуба.
Љубиша Ристовић
Покојни Марко Пекар, умро је од туге за пекаром, оних година када је увођење мале привреде било далека будућност. Страшно љут на живу жену.
Зоран Бучевац
Покојни Доктор Катић, за живота био надалеко чувен и цењен лекар. Тај глас остао и после његове смрти. Димитрије Динић
Покојни Срећко Рузмарин, хармоникаш пре и после смрти. Надимак Рузмарин добио од силних свирки по свадбама.
АУТОРСКИ ТИМ:
Редитељ: Даријан Михајловић
Асистенткиња редитеља/драматуршкиња: Нина Плавањац
Аранжер и композитор: Александар Седлар
Сценски дизајн и дизајн плаката: Зоја Ердељан
Асистенткиња за сценски дизајн: Нина Поповић
Костимограф: Марко Маросиук
Сценски покрет: Бојана Матић
Мајстор сценске маске: Мирослав Лакобрија
Дизајнер светла: Радомир Стаменковић
Видео арт: Андрија Лима Михајловић
Лектор: др Дејан Средојевић
Инспицијент: Горан Грубишић
Суфлерка: Весна Галешев
Коришћена композиција Цвета трешња, Зорана Симјановића
РЕЧ РЕДИТЕЉА
САБИРНИ ЦЕНТАР – или: ипак се окреће
За мене, позориште су даске.
Оне значе живот.
А живот без краја – није живот.
Зато ме Сабирни центар увек враћа истом питању:
где престаје крај, а где почиње почетак?
Овај текст носим са собом још од студентских дана,
од мог професора Љубомира Драшкића, који га је поставио
по први пут 1982. године.
Тада је време било другачије.
Данас је другачије – али не онолико колико бисмо волели.
Наш однос према смрти остао је готово исти.
И даље јој се смејемо.
И даље је маскирамо шалом.
Јер нас ништа не насмеје као претерана жалост.
Ковачевић пише о рушењу које се понавља.
О крајевима који се лажно представљају као нови почеци.
О менталитету који је научио да преживи све – осим промене.
И ту долазим до онога што ме највише боли:
плашим се да смо се превише навикли на крај.
Док Павловић хода између димензија, и позориште је
годинама ходало између простора.
Мењало је зграде, али не и суштину.
Јер позориште не припада зидовима.
Припада могућности.
Жан Вилар је рекао да је лустер у парку видео у позоришту.
Без те вере да је немогуће могуће, позориште би нестало.
Али ми и даље замишљамо.
И понекад се замисао оствари.
Као сада.
Када је позориште – овде.
РЕЧ ДРАМАТУРШКИЊЕ
Постоји ли живот после смрти – и постоји ли живот пре ње?
У драми Сабирни центар, ликови у свету живих крећу се у затвореним круговима: у ситним обрачунима, репетативним навикама, малодушностима и себичлуцима, који на први поглед не изгледају трагично, али остављају њихове животе испражњеним од смисла. Насупрот њима, ликови из света мртвих, носе снажну, болну чежњу – не за вечним миром, већ за још једном приликом да живе, за могућношћу да започну испочетка, да уграбе пропуштено, остваре снове које су за живота одлагали или потискивали.
У том обрнутом односу светова, Сабирни центар не нуди утеху, већ огледало. Смрт не доноси сигурну мудрост, нити живот гарантује смисао. Граница између та два стања није јасна линија, већ зона сталног преплитања, налик простору у коме се сабирају искуства, кривице, жеље и илузије – и живих и мртвих, испитујући на шта трошимо сопствени живот, колико смо присутни у њему, и да ли смо способни да га заиста живимо док још имамо ту привилегију. Зато ова представа не говори само о појединцима, већ о континуитету: о ономе што се преноси, понавља и преобликује.
Није случајно што се Сабирни центар у Народном позоришту у Суботици поставља по трећи пут. Свако његово ново извођење поклапало се са важном преломном тачком у животу ове куће. Први пут, комад је постављен само годину дана након што је написан, 1983. године, у режији Бошка Пиштала, најављујући нову еру читања домаћег текста у српском позоришту. Други пут, 2007. године, у режији Андраша Урбана, представа је играна на сцени Јадран – исте године када је највећи део старе зграде Народног позоришта срушен. Био је то тренутак радикалног прекида, али и почетак дугог процеса трансформације, преиспитивања и чекања.
Данашња премијера отвара нову зграду Народног позоришта у Суботици и тиме затвара један дуг циклус, али истовремено започиње нови. Појединим драмским уметницима ово је трећи пут да у својој матичној кући играју овај комад, док неки млади глумци својом улогом у представи тек почињу каријеру у позоришту. Као и у самој драми, ништа се не завршава коначно: простор се мења, људи долазе и одлазе, форме се руше и поново граде, али потреба за позориштем, као местом сусрета живих са сопственим сенкама, остаје.
Сабирни центар јесте подсетник да циклус живота никада не престаје. Он се обнавља управо кроз позориште: институцију која се мења заједно са светом и људима, неухватљиво, недокучиво и стално изнова рађајући саму себе.