Milan Nešković,

rođen jednog avgusta kako bi osetio pune posledice Černobiljske katastrofe, te pogođen tim defektom, upisuje i čak i završava pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Nikole Jevtića i profesorke Alise Stojanović. Retko i bezuspešno režira, (ali po provinciji) i osvaja marginalne nagrade na koje je jedino ponosna njegova majka, koja drži frizerski salon, gde su i izložene, i gde su predmet obožavanja medicinskih sestara iz Valjevske bolnice. Ocu je bitno da je sin živ i zdrav. Ima i sestru koja ga voli više nego što zaslužuje. Raduje se decembru kada će postati ujak jedne Višnje.

reč reditelja:

„Reč ne počinje kao reč, ona je krajnji produkt onoga što se rađa kao impuls, koja rukovođena idejom i osećanjem dovodi do potrebe za ekspresijom“

Piter Bruk

„Potreba za ekspresijom dovodi do osećanja da samo rukovođen idejom možeš da isprovociraš impuls ne bi li oživeo mrtvo slovo  sa papira, zvano reč, napisano pre četiri veka. Tom magijom se bave glumci potpomognuti svima na bilo koji način uključenim u stvaranje jedne pozorišne predstave. Ova predstava je o njima.“

                                                                                                              Milan Nešković