O PISCU I DELU:
Ljubomir Simović - dramski pisac, pesnik, esejista i romansijer, napisao je četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuce pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993). Kao predstave u celini, njegove drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuce pozoriste Šopalović, u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine. Dobitnik je svih značajnijih književnih nagrada, među kojima su i „Žička hrisovulja", „Račanska povelja", nagrade „Milan Rakić", „Desanka Maksimović", „Branko Miljković", „Zmajeva nagrada" i mnoge druge. Sa četiri drame Ljubomir Simović već u istoriji srpske dramske književnosti stoji u njenom vrhu, a Putujuće pozorište Šopalović smatra se jednim od najboljih tekstova srpske dramaturgije.
REČ DRAMATURGA:
„Očigledno je da se ne možemo pomiriti s tim da naša sudbina bude u rukama nekog drugog. I da mi u tim rukama budemo samo plastelin, koji se mesi ovako ili onako.", rekao je, jednom prilikom, Ljubomir Simović. U drami Putujuće pozorište Šopalović, sudbina glavnih likova zaista jeste van njihove kontrole, proistekla iz sukoba između dve stvarnosti - ratne i pozorišne. Surova, deformisana realnost u kojoj se nalaze stanovnici okupiranih Užica biva preoblikovana dolaskom putujućeg pozorišta, baš kao plastelin. Isto tako, teatarski prostor i vreme u kojima se nalaze glumci dobijaju novi oblik, te Šilerovi "Razbojnici" od male šarene reklame postaju velika i crna smesa životnih okolnosti. Ruke koje prenose te oblike preko rampe, tako da i publika može da ih opipa, svakako jesu Simovićev nesvakidašnji talenat za realistično pripovedanje i njegova jedinstvena, vanvremenska poetika. Kao i stvarnosti unutar drame, obe piščeve veštine vrše međusobni uticaj, time nam dajući jedan od najpozorišnijih tekstova u istoriji srpske dramaturgije. Jovan Hristić o „Šopalovićima" kaže: „Iako je pisana u prozi, u ritmu ove drame osećamo disanje stiha, a proza se zgušnjava u stihove u izuzetnim i ključnim trenucima, i te se reči utiskuju u našu svest kao stihovi." Malo je dramskih tekstova čiji su prozni i poetski sadržaji toliko opipljivi da ih, nakon što se zavesa spusti, publika nosi sa sobom kući.
ANDREJ JUS
Rođen 1981. u mestu Slovenj Gradec, Republika Slovenija, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. 2007. godine diplomirao je na Akademiji za gledališče, radio, film in televizijo (AGRFT) sa diplomskim predstavama: »Agamemnon« Eshila (2006) i »Lonesome west« M. McDonagha (2005.), za koju je dobio nagradu za režiju na 4. Međunarodnom festivalu dramskih umetnosti u Bugarskoj. Tokom studija na AGRFT radio je kao asistent režije Miletu Korunu na predstavi »Kralj Edip« (Sofokla) i Dušanu Jovanoviću na predstavi »Ana Karenjina« (Tolstoj).Obe predstave su rađene u Slovenskom narodnom gledališču u Ljubljani. U sezoni 2008/09. je bio asistent režije, i Jerneju Lorenciju na predstavi »Orestija« (Eshil) u SNG u Ljubljani.
Samostalne režije: »Nesporazum« (A. Camus) u KUD »France Prešeren« Ljubljana (2005); »Hočevski Medved« (A. Harris) u SLG Celje (2006); »Oratorij po sv. Elizabeti« (Slovenj Gradec, 2007); »Class Enemy« (N. Williams) na AGRFT u Ljubljani (2008); »Elling« (S. Bent) u SLG Celje (2008); Autorski projekat bez naslova (kratki prizori) u GLEJ Ljubljana (2008); »Mali Kakadu« (S. Makarovič) u Šentjakobskem gledališču Ljubljana (2009).
